neobično krupne pahulje
lelujaju bez žurbe
nalik ceduljama
kojima neko dobro pozicioniran
na spratovima iznad
želi dojaviti nešto
od najveće važnosti
prije no što se istope na mom dlanu
na jednoj od njih čitam – kucnuo je čas
na drugoj – čas još nije kucnuo
i tako mrznem se neko vrijeme
ubijam pahulje
moje ruke su mašine za dekodiranje
očiglednosti
a onda zapalim cigaretu
odgovaram
dimnim signalima
R.K.
Omnia Mea 