izbor iz zbirke pjesama u nastajanju – Ja sam bila utapkana zemlja
BALKAN (BILI SMO TAKO SREĆNI)
jednom sam bila džindžer
i otišla takva danijelu u beograd
živeo je na karaburmi
a u stanu ispod njegovog živi mrtvac
mirišući na izlučevine
moralo je to nekako da se iskompenzuje
pa sam upalila vatru u njegovoj kuhinji
tako je čitava zgrada mirisala na balkan:
čađ, izlučevine i smrt,
na rat
na balkan
a ja sam se gospodstveno slikala,
svoje plave oči i narandžastu kosu
u međuvremenu su mi ukrali novčanik
a ja bila smirena
jer sve moje bogatstvo nevidljivog je karaktera:
unutrašnja lepota i elektronski novac
zamišljala sam kako je ratno stanje
jer posle rata čovek peva
zaista smo jedva imali šta da jedemo tih dana
zamišljala sam kako cela zgrada gori i ruši se na beograd
dezinfikuje to metropolsko ludilo
bilo je to, u stvari, ratno stanje;
naši unutrašnji nemiri
tako u čađavom stanu i smrdljivom beogradu
provodila sam svoju najtužniju mladost
šetali smo svuda i pevali lanu del rej,
tonuli u nesreće,
ja sam pisala sjajnu poeziju
i maštala da budem lijepa pesnikinja
I once had dream of becoming a beautiful poet
RIJEKA
jednom sam otišla u rijeku sama
i imala crveni kofer: ako se izgubim da budem tako upadljiva
da ipak vidim sebe
kretala sam se svuda,
iz kazališta u kino, gledala čehovljevog galeba
i s divljenjem počela da posmatram tugu:
sreća može istinski da te okrzne,
tek kada te istinski okrzne tuga
u rijeci sam shvatila da je osnovna mera života
koliko si bio hrabar da učiniš nešto neprikosnoveno
da u doba kada svi traže pripadnost nečemu
ti se zadovoljiš time da pripadaš sebi
shvatila sam samo to i ništa više
a s brda trsat gledala na živi svet s visine
jer tada sve vidiš jasnije:
jedan ljudski stvor je premali što ga s veće visine gledaš
i sve veći što mu se više približavaš
TUGA
najtužniji su oni
koji čekaju da svane, a
još se smračilo nije
kojima je danas, a
oni su sutra
MRAČNO SRCE KOJE SVETLI
kada bi otišao
čekala bih te kao da nisi ostavio mene,
već kamen
to je moja tajna veština
baš kao kamen,
kao onaj na kojem sediš u svom dvorištu
što te diže sa zemlje, u visine
kad zaželiš da gledaš u sunce
dok se pomalja iza šuma
koje rastu oko tvojeg
mračnog srca koje svetli
LJUBOMORA
ljubomorna sam na tebe
jer ti prvi osetiš sebe ujutro
svoje lice i kako ga umivaš
kako sklanjaš san sa svojih očiju:
ti bi da vidiš čisto, jasno
ljubomorna sam i na tvoje oči
jer one vide mene
kako ja nikad ne bih umela
i na tvoju kosu
jer ti ona najbliže ljubi mozak
i najbolje zna šta se tamo zbiva:
da li me stvaraš ili zaista postojim
Omnia Mea 