Zagrljaj.
Ne treba grliti drvo, ni čoveka.
Dok si poželeo, već si zagrlio
njihove godove i bore, napukle
kore, sekiru koja će ih srušiti,
polomljene grane i snove, sve
crve u njima i svaki otpali list,
sva njihova cvetanja i nadanja,
veverice koje trče gore i dole,
i gnezda, svedoke ljubovanja,
svaku granu na koju se nećeš,
popeti, svaki plod koji nećeš
ubrati, svaku prošlost koje nisi
deo i nećeš to moći popraviti,
biće ti žao samo ako poželiš
da ti pod tim krošnjama sviću
zore, ali to nisu tvoje zore, to
nisu tvoje bore, niti tvoje pore.
Drvo i čoveka ne poseduje niko
Daljine.
Plivam 1075 metara za tačno
31 minut i možda neku stotinku,
sat visi na zidu, ne meri precizno.
Omamljuje me zveckanje naših
ključeva od ormarića ispod vode
(svi imamo ključeve oko članka,
dečaci plave, devojčice crvene),
trake bazena razdvajaju crveni
korali toplih mora, plave alge i
brački kamen, jarko žuti pojasi
za spasavanje utopljenika nalik
su zracima večernjeg sunca
prelomljenog na mirnoj vodi,
izranjam, brojim svoje prste,
oni napreduju ispred mojeg tela,
prave talase sitog, sivog galeba.
Niotkuda, u vodu skače u neon
zelenim gaćama crnac zanosne
brade, belih tabana, zuji mi neka
Afrika u ušima, zebre mi beže
ispred očiju, lavovi urliču ili šta
već rade, zemlja ispod mene puca
od kiše koja mesecima ne pada,
onda se stepenicama spušta
Apolon ili tako nešto, speedo ga
zateže na bokovima, odlaže flašu
sa vodom na ivicu, ima belu kapu,
tetovirane mišice, gleda na sat,
zamahuje, izgubljen je potpuno.
A onda dolazi on, čovek iz jedne
pesme, nikada ga pre nisam srela,
iste je gradje, iste frizure, stomaka
napravljenog da na njemu glave
odmaraju slučajni putnici, izvolite,
odmorite, kaže ta pesma, kada se
odmorite, idite, da, ja bih vas tu i
duže pustio, ali ima još namernika,
oprostite, moj je stomak svemir, na
mojim ramenima nema mesta za
više od dve ptice istovremeno, na
mojim nogama dva peraja, repove
sam izgubio plivajući, razumećete.
Kažem mu Velibore, zaboga, a on mi,
tu, na sred Norveške, odgovori molim,
zaista tako loše računaš morske daljine.
Lako.
Kad radim shavasanu,
moja mačka se potrese,
trči oko mene, proverava
da li dišem, grize mi palac,
obilazi oko mog mrtvog tela,
sluša da li dišem, giliče me svuda
svojim dugim, crnim, mačijim brkovima.
Ja sam toliko mrtva,
da mogu samo u sebi
da joj tiho kažem šic, šic,
ostavi me da se pravim mrtva,
tad me ne bole ledja, ni duša, peć
na drva, otkazani životi ili neželjene
posledice vakcina protiv pandemije ludila.
Ona na to podvije rep,
sedne u ćošak, od mene
na sasvim drugoj strani sobe,
prede tiho i liže svoje krzno, sve
od šapa, preko stomaka prema glavi,
i čujem je kako misli, lako je meni, imam
devet života, a ti jedan i šta ćeš sad sa njim.
Jaje.
Kada su prvi put snele jaje,
ja sam im napravila gnezdo,
odletele su i nisu se nikada
vratile ni po jaje, ni u gnezdo.
Kada su drugi put snele jaje,
ja sam mu napravila gnezdo,
odnela ga u šumu, nadala se
da će ga oni ili neko usvojiti.
Kada su treći put snele jaje,
ja sam ga bacila u smeće,
one su danima uznemireno
letele i plakale oko mene.
Ja stvarno ne znam kako da
im objasnim da nisam ptica i
da sam za njihovo potomstvo
napravila ono što čovek ume.
Već treće proleće ne odustaju
od mene i namere da poletim,
a ja ništa ne razumem, samo
me grize savest da sam mućak.
Omnia Mea 